Машински факултет традиционално сваке године додељује похвалнице својим студентима који су у претходној години постигли најбоље резултате. Крајем претходне године шеснаест студената је понело ово ласкаво признање. Желимо и на овај начин да истакнемо изванредне резултате наших најбољих студената и дамо подстрек за даљи рад.
Представљамо троје од њих. Јана Стајић је добитница награде као најбољи студент треће године основних академских студија студијског програма Инжењерски менаџмент у школској 2020/21. години. Она је у току досадашњих студија својим радом из свих предмета на испитима заслужила највишу оцену.
Други је Александар Грујић -најбољи дипломирани студент мастер академских студија студијског програма Мехатроника и управљање у школској 2020/21. години са просечном оценом 9,78. Александар је и своје основне студије завршио на Машинском факултету и то са просечном оценом 8,78.
Представљамо и Александра Трајковића, најбоље дипломираног студента основних академских студија студијског програма Машинско инжењерство у школској 2020/21. години са просечном оценом оценом 9,51.
Најмлађи међу њима су приказали понајбоље резултате. Александра Величковић и Наталија Павловић су колегинице прве године на студијском програму Машинско инжењерство који су у првој години студија положили све испите просечном оценом 9,70. На студијском програму Инжењерски менаџмент су четворо студената све испите прве године положили максималним оценама. То су: Маја Бранковић, Вељко Пејчић, Анђела Милутиновић и Тијана Коцић.
Ево као су наши студенти одговорили на питања о разлогу зашто су уписали Машински факултет, какав је то осећај бити проглашен најбољим, шта је све то чега се треба одрећи да би се то постигло и шта они то поручују својим колегиницамна и колегама.
1. Како сте се определили за Машински факултет?
Јана Стајић: У образовању, као и животу уопштено, велика инспирација и звезда водиља одувек ми је био дека. Мирољуб Стајић, данас дипломирани инжењер машинства са огромним знањем и искуством, Машински факултет у Нишу уписао је у оквиру прве генерације студената, 1960. године. Уз њега, од малих ногу учим се практичним знањима која ми помажу у свакодневном животу – од поправке кућних апарата до рутинских операција на аутомобилима. Годинама слушам о његовим студентским данима и након дугог размишљања решила сам да кренем на пут ка том племенитом звању - инжењер. Мој изабрани смер био је спој две сфере интересовања – машинства и економије. Драго ми је што сам се одлучила за смер на Машинском факултету јер сам се на овај начин приближила идеји о будућој каријери у машинској струци. Четири године на овом смеру само су почетак мог пута.
Александар Грујић: Као средњошколац, био сам врло неодлучан по питању наставка мог образовања. С обзиром да сам завршио средњу Електротехничку школу, сматрао сам да је једино могуће наставити у том правцу, све док у мојој школи није одржана презентација Машинског факултета. Након презентације професора са нашег факултета, у мени се буди интересовање, и детаљније истражујем шта је то што нуди Машински факултет и каква је знања могуће стећи на факултету. Када сам прикупио све информације које се тичу школовања на факултету, врло лако доносим одлуку да је то пут којим желим да кренем.
Зашто мехатроника и управљање? Одувек ме је занимала техника и техничке науке, и био сам сигуран да ћу студирати на неком техничком факултету. С обзиром да се нисам у потпуности проналазио у електроници, већ ме је интересовала и роботика, информационе технологије, програмирање, аутоматика, врло лако сам се још на основним академским студијама одлучио да се усмерим ка мехатроници и управљању, јер је то обухватало сва моја интересовања. Такође све те области су подразумевале креативност и иновативност што је утицало да моја одлука о усмерењу буде још лакше донета.
Александар Трајковић: Способност људи да од “ничега” направе “нешто”, од малена је за мене била фасцинантна и предмет мог интересовања. Моја жеља за упознавањем са алатима, машинама и самим поступком производње, једино је могла да буде испуњена на Mашинском факултету. Прве две године, општег карактера, пружиле су ми добар увид у велики број области и проблема којима се машинство бави: производни процеси, њихова међусобна комуникација и интеграција са новим информационим технологијама су привукли моју пажњу и због тога са се одлучио да упишем смер “Производно-информационе технологије”.
Са доделе награда најбољим студентима ( Александар Трајковић, Александар Грујић и Јана Стајић)
Александра Величковић: За Машински факултет и студијски програм машинско инжењерство сам се определила јер сматрам да је овај факултет веома перспективан и да нуди многа знања у области машинства. Такодје оно што ме је привукло да упишем овај факултет је то што сам након завршетка друге године у могућности да изаберем област машинства о којем бих желела више да учим и којим бих желела у будућности да се бавим.
Вељко Пејчић: За Машински факултет, односно смер инжењерски менаџмент определио сам се пре свега због предлога који су ми давале колеге са виших година. Такође, чуо сам да је запошљавање након завршених основних академских, а потом и мастер студија готово сигурно.
Маја Бранковић: У средњој школи сам учествовала у разним ваннаставним активностима, парламенту и организацијама за младе и ту сам себе пронашла. Схватила сам да желим да се бавим организацијом догађаја, писањем пројеката, маркетингом, менаџментом... Инжењерски менаџмент на Машинском факултету нуди знања баш из тих области и због тога је он био мој избор.
Анђела Милутиновић: Током свог школовања сам се интересовала и за природне и друштвене науке тако да сам приликом одабира факултета истраживала студијске програме који би ми пружили даље образовање и усавршавање на техничко-технолошком, али и друштвено-хуманистичком аспекту. Управо то је био разлог да изаберем Машински факултет у Нишу и смер инжењерски менаџмент.
Наталија Павловић: Зато што желим да се бавим мехатроником и сматрам да је то грана која ће се све више развијати у будућности.
Тијана Коцић: Приликом одлучивања о факултету који бих желела да упишем, било ми је важно да постоји комбинација природних наука, технике и перспективнијих, актуелних и креативних ствари као што су маркетинг или менаџмент. Разматрањем више опција, дошла сам до закључка да је програм инжењерски менаџмент на Машинском факултету у Нишу управо такав спој предмета које сам тражила.
2. Које су потешкоће на које сте наилазили током студија и како сте их превазилазили?
Јана Стајић: Након средње школе и по упису факултета студенти се суочавају са другачијом средином и програмом па је неопходно да прилагоде свој начин рада како би дошли до оптималних резултата. Добра организација времена јако је важна свакога дана – потребно је да се заврши што више обавеза у датом временском року. Дешавало се да у током једне радне недеље имамо неколико колоквијума, семинарских и пројектних радова за одбрану и заједно са тим слушамо и наставу. Међутим, преферирам да овакве случајеве не зовем потешкоћама већ изазовима. Пре свега сам се трудила да сортирам своје приоритете и да за обавезе ван факултета које није неопходно завршити у том тренутку нађем адекватне термине. На овај начин смањујем притисак који се ствара када има пуно незавршеног посла и могу да се концентришем на факултетске обавезе.
Александар Грујић: Не бих то назвао потешкоћом, али сам на почетку студија имао неку дозу страха од непознатог. Конкретно, никада нисам имао додира са општим предметима из машинства, и то је у мени изазвало страх. Често сам себи постављао питање, могу ли ја то да савладам? Убрзо сам схватио да се у ствари проналазим у машинству, и лако сам савладао све што се тицало основа машинства.
Александар Трајковић: Пут до успеха води трновитом стазом на којој се не налазе пречице, тако и пут од стрепњом дочеканог почетка прве године до последњег положеног испита на основним судијама поседује “трње”. Потешкоћа је било са неким испитима који ми због личних преференција нису жаргонски речено одговарали, међутим, испити који су ми били тешки су само од мене изискивали више рада и труда. Борећи се да превазиђем потешкоће које су ми биле на путу само сам напредовао, првенствено, као човек, а у другом плану, као машински инжењер.
Александра Величковић: Потешкоће на које сам наилазила током студија су праћење онлине наставе из разлога што је јако тешко бити сконцентрисан током наставе када седиш у својој соби а не у учионици или амфитеатру, то сам превазилазила тако што сам током предавања стално хватала неке белешке како ми нешто друго не би одвукло пажњу, затим јос једна потешкоћа је била та што смо били ускраћени полагања дела испита преко колоквијума што је јако отежало полагање испита, али сам се због тога трудила да редовно савладавам ново градиво како бих себи олакшала и што лакше спремила сво градиво потребно да би се испит положио.
Вељко Пејчић: Као и током средње школе, тако и на факултету највећа препрека по мом мишљењу су професори који не разумеју остале обавезе студената сем факултетских обавеза, а самим тим и предмети које они предају. Те такозване препреке превазилазио сам мотивацијом коју сам добијао из окружења, друштва, тениса, …
Маја Бранковић: У току прве године студирања било ми је тешко да се привикнем на количину градива, другачије предмете и начин рада на факултету јер се доста разликовало у односу на средњу школу. Ове потешкоће сам превазишла константним радом и учењем у току године, не чекајући испитни рок. Схватила сам да је немогуће спремати више испита истовремено и да морам да на време завршавам све обавезе и радим константно како се градиво не би гомилало. Такође, сусрела сам се први пут са стручним предметима из машинства и економије које у гимназији нисам имала прилике да учим, па ми је за спремање њих требало више напора и труда.
Анђела Милутиновић: Одређене потешкоће су се јављале јер смо генерација студената који су започели своје академско искуство у онлајн окружењу. Било је битно прилагодити се условима и из ситуације извући најбоље.
Наталија Павловић: Нисам наилазила на неке веће потешкоће, све недоумице сам решавала са особљем на факултету.
Тијана Коцић: Првенствено, очигледна потешкоћа је промена окружења која се односи на прелаз из средње школе на факултет, који је у потпуности другачија установа од оне на коју смо претходно навикли. Још једна ствар је свакако модел онлине наставе који смо затекли, који свим студентима, поред одређених предности, може представљати и проблем. За превазилажење оваквих препрека неопходна је лична организација времена и обавеза, али и добра организација самог факултета је у великој мери била од помоћи.
3. Време студија није само време учења. Шта је то што издвајате а ваш студентски живот чини посебним?
Јана Стајић: Искрено речено, нажалост, пандемија корона вируса доста је узела од студената који су тренутно на факултету. Међутим, моја генерација имала је ту срећу да макар прву годину заврши у нормалним условима и сазна како изгледа студентски живот о коме толико слушамо од родитеља и познаника. Памтим веома лепа и корисна, едукативна путовања до Бања Луке, Минхена и Љубљане и надам се да ће их бити још. Лично нисам јако велики љубитељ журки и не посећујем их пуно али могу да приметим да су се колеге заиста добро проводиле. Више уживам у позоришним представама и књигама па бих овим путем упутила предлог деканату за организовање више културних и спортских манифестација.
Прва година на факултету свакако остаје у најбољем сећању – од свакодневних разговора са колегама, одласка у мензу, на базен итд па све до заједничких припрема колоквијума и испита и надам се да ћу имати прилике да поново искусим тај чувени – студентски живот.
Александар Грујић: Главна ствар коју бих издвојио, а која чини посебним студије сваком студенту машинства, јесу Машинијаде. У току студија, учествовао сам на две машинијаде, као члан рукометног тима факултета, и као такмичар из предмета Термодинамика. Тих 5 дана у години, када се окупе студенти машинства из целе бивше Југославије, треба да искуси сваки студент машинства. Нека познанства која стекнете на машинијадама, остају за цео живот, и дружење са свим тим људима је нешто што цео тај догађај чини посебним.
Александар Трајковић: Време студија је за мене време проведено у упознавању и дружењу уз истовремено сазревање на свим пољима. Студентски живот је једно посебно доба у коме су нам врло мале бриге највеће на свету. Доба у коме смо највећа и једина препрека свему што нам се дешава искључиво ми сами.
Александра Величковић: Студентски живот не подразумева само учење, поред учења студенстки живот прате и нова пријатељства као и дружења, наравно поред свега тога и многа путовања, обилажење места на којима нисмо били до сада или она на којима смо били али им се увек радо враћамо.
Вељко Пејчић: Време студија није само време учења. Шта је то што издвајате а ваш студентско живот чини посебним?
Маја Бранковић: Иако смо кренули онлине, већ на почетку прве године сам упознала много колегиница и колега и врло брзо смо почели да излазимо и да се дружимо. То ме је посебно изненадило и помогло ми да савладам све потешкоће током учења. Заједно смо радили, а викендима се дружили и славили. Такође, излети и конгрес које је парламент организовао су били феноменални и употпунили слику о студирању. Та дружења са колегама некако имају посебну вредност и волела бих да их сви студенти искусе.
Анђела Милутиновић: Пре него што сам уписала факултет, доста сам слушала о томе како је ангажовање ван наставе важно и колико утиче на развој вештина, али и ширење мреже познанстава. Тако да сам самим почетком студија одлучила да постанем и члан студентске организацији што и даље јесам. Као члан студентске организације имам прилику да искусим како одређено професионално искуство, тако и да развијам такозване „меке“ вештине у које могу да се сврстају јавни наступ, комуникационе вештине, рад у тиму и још много тога. Упознала сам пуно људи и ван своје групе са факултета што ми је пружило да сагледам другачије погледе на свет и остварим дивна пријатељства.
Наталија Павловић: Нажалост нисам имала прилике да се упознам са свим колегама, али свакако бих издвојила дружење, студентске журке и тако даље.
Тијана Коцић: То би била моја занимања и хобији мимо самог факултета, који су разнолики и многобројни. Пример је фотографија којом се бавим дужи низ година, акваристика или цртање по кафи. Само једна шољица кафе са цртежом на себи може да промени и побољша ток учења. Наравно, неизбежно је и дружење са другим људима и одвајање времена за себе.
4. Какав је осећај бити проглашен најбољим студентом у својој генерацији?
Јана Стајић: Јако је лепо када радите и учите оно што волите, постигнете добре резултате а неко то адекватно вреднује. Велика је част да тај успех вреднују људи које сматрамо узорима и од којих учимо. Ова похвала годинама ми служи као додатни подстрек и мотивација да напредујем и стремим ка својим циљевима, не само у професионалној сфери већ и у животу.
Александар Грујић: Осећај је невероватан, постајете свесни да се вишегодишњи труд и залагање исплатило. Ово признање представља подстрек свима нама да наставимо са добрим резултатима и на даље. Честитао бих свим награђеним колегиницама и колегама, и пожелео им још боље резултате у наставку школовања.
Александар Трајковић: Не постоји једна емоција којом би се могао описати осећај проглашења за најбољег студента. Стрепња, понос, кукавичлук, храброст и многе друге емоције непрестано су се преплитале у мени и око мене. У неким тренуцима бих био поносан на себе, у другим тренуцима бих стрепео и бринуо о томе да ли ћу оправдати “титулу” која ми је додељена.
Александра Величковић: Бити проглашен најбољим студентом у својој генерацији је леп осецај јер је ваш труд, рад и залагање наградјено јер смо сведоци тога да то и није увек и свуда баш тако.
Вељко Пејчић: Када сам чуо да сам проглашен најбољим студентом генерације нисам имао никакву реакцију. Једноставно сматрам да је ово тек почетак новог поглавља у мом животу, и не желим да претераним размишљањем о томе будем сит даљег напретка.
Маја Бранковић: Награда и цела додела ме је обрадовала и подстакла да наставим са радом и трудом и у наредним годинама. Заиста је охрабрујуће када видите да неко цени и награђује ваш успех јер је генерално то веома ретко.
Анђела Милутиновић: Издвојила бих осећање задовољства и поноса што сам својим трудом успела тако нешто. Такође, овим добијам и додатну мотивацију да наставим да радим на себи.
Наталија Павловић: Драго ми је што је мој труд препознат.
Тијана Коцић: Добити признање од факултета на ком студирате, и још у првој години студија, указује на то да сте на добром путу и да нисте погрешили у одабиру факултета. Свакако сте задовољни собом и ово даје мотивацију да се буде још бољи.
5. Шта све мора да се жртвује да би се нешто овако постигло?
Јана Стајић: Сматрам да је жртва прилично груба реч, међутим, слажем се да прилагођавање мора да постоји уколико желите да постигнете свој циљ на едукативном плану. На шта мислим? Поред студија имам неколико хобија којима волим да се бавим – омладински рад, вожња бицикле, рад у личној радионици, читање, изласци са друштвом итд. Наравно, током испитног рока сваки од ових хобија ставља се на паузу или се доста смањује време намењено истом. Моји пријатељи навикли су да ме током испитног рока не зову на изласке већ комуникацију обављамо дигиталним путем или током кратких пауза. Овакав режим рада мени лично веома одговара јер сав “мањак” слободног времена надокндим када завршим са испитима. Тада путујем са пријатељима без икаквог притиска и спокојно чекам почетак наредне академске године.
Александар Грујић: Пре свега потребно је знати организовати своје слободно време, јер без добре организације времена није могуће остварити добре резултате. Уколико је организација слободног времена добра, није потребно превише одрицања и жртвовања да би се дошло до резултата. Наравно да некада нећете изаћи са друштвом, да ће неки догађаји проћи без вас, али је увек могуће све то надокнадити уколико ускладите обавезе како треба.
Александар Трајковић: Уз добру организацију времена, ништа се не мора жртвовати. За све постоји време само је потребно испланирати га.
Александра Величковић: Да би се овако нешто постигло није потребно жртвовати много ствари уколико се добро организује време. Добра организација времена може нам помоћи да завршимо све своје обавезе на време али и да поред тога имамо времена за своје пријатеље, момка или девојку, породицу, путовања…
Вељко Пејчић: Имао сам срећу што сам завршио гимназију ,,Бора Станковић’’, у којој су ме професори научили колико су ред, рад и дисциплина битни током живота и самог школовања. Своје обавезе сам завршавао и по месец дана или пола месеци раније, тако да нисам морао да жртвујем ниједан од претходно наведених сегмената мог живота.
Маја Бранковић: Шта све мора да се жртвује да би се нешто овако постигло? Уз добру организацију и константан рад нисам морала ништа да жртвујем. Успела сам да уклопим и дружење, прославе, изласке са учењем и радом. Ипак, у току испитног рока треба боље испланирати време, устати мало раније, ређе излазити са пријатељима и учити дуже у току дана, али се то свакако на крају исплати. То је био мој план и организација јер ми је мотивација била да имам слободно лето па сам ‘’жртвовала’’ дружење и изласке у току испитних рокова.
Анђела Милутиновић: Немам утисак да сам нешто жртвовала. Чињеница је да некада треба више уложеног времена како би резултати били бољи, али уколико постоји одређени циљ и воља, онда ни то није вид одрицања, већ улагања.
Наталија Павловић: Време свакако, али уз добру организацију можете да избалансирате факултет и живот ван факултета.
Тијана Коцић: Награда не значи нужно жртвовање доста тога, као ни висок просек који иде уз њу. За мене је то био само део слободног времена које бих иначе потрошила на мање продуктивне ствари као што су непрестано гледање филмова, серија или друштвених мрежа. Још једном, организација времена и самог градива је неопходна.
6. И на крају имате ли савет за своје садашње колеге а и за оне средњошколце који тек треба да се определе за Машински факултет?
Јана Стајић: Пре свега савет за будуће студенте јесте да пажљиво размисле о томе чиме желе да се баве у будућности. Немојте да факултет бирате по томе шта вам кажу родитељи, шта вам каже друштво, шта је “профитабилно” итд. Гледала сам велики број колега и пријатеља који су се мучили на студијама и на крају одустајали уз објашњење да те студије нису за њих и да у будућности себе не виде у том пољу.
Савет за све студенте, ма ког факултета, јесте да се труде да боље организују своје време и да се труде да сами себи буду одговорни – оно што кажеш да ћеш да урадиш – уради. Ово ће ти донети добру дозу самопоуздања и задовољства.
Још један, подједнако битан савет јесте да се не изгубе у учењу већ и да увек оставе време за оно што их испуњава. Само на овај начин ћете задржати радну мотивацију и константну жељу за успехом.
Такође, немојте се обесхрабрити уколико наиђе период када вам мотивација падне, то је сасвим нормално - било да је реч о напорном предмету или области која вам није довољно интересантна. Мој савет је да се константно подсећате зашто сте ту и шта вас чини срећним. Ако се ваши циљеви слажу, брзо ћете се вратити на прави пут.
За крај – професори и асистенти су ту за вас и због вас. Немојте се устручавати да постављате низ питања и тражите помоћ. Професорима че бити драго да виде да се студенти интересују за градиво, а вама ће бити лакше да спремите испит.
У слободно време се између осталог бавим глумом. Ова фотографија је са једне од проба за представу која ће се ускоро играти у Народном позоришту у Нишу
Јана Стајић на проби позоришне представе
Александар Грујић: Савет за садашње колеге је, да никада не одустају, да увек дају 100% од себе, јер се сваки труд на крају исплати. Такође, уколико имају било какве потешкоће у студирању, обратите се својим професорима који ће вам увек пружити подршку и дати добре савете.
Средњошколцима који тек треба да се определе за Машински факултет бих поручио да, уколико су креативни, иновативни, желе да стекну применљива знања, желе добар посао у струци, упишу Машински факултет. Добро се распитајте о томе шта пружа факултет, послушајте мишљење старијих студената, али не плашите се уколико вам неко каже да је студирање претешко, јер то је индивидуално. Уколико волите то што радите и чиме се бавите, лако ћете превазићи све препреке и изазове.
Александар Трајковић: Машински факултет вас неће научити све, али ће вас научити како да мислите и да се снађете у “големој” џунгли данашњег пословања.
Александра Величковић: Савет који бих дала својим колегама и будућим студентима Машинског факултета је да не одустају од својих циљева ма колико мислили да је недостижно јер упорност се увек исплати и да градиво савладавају парцијално како би завршили све своје обавезе на време и имали времена за дружење, путовања, и све активности које их чине срећним.
Вељко Пејчић: Савет за садашње колеге био би да прате своје снове. Увек ће бити неко или нешто што ће нас спречавати у томе, али ми увек треба да нађемо начин да то превазиђемо. Самим тим ће мотивација за успехом, као и сам успех доћи.
Маја Бранковић: Мој савет је да ништа није несавладиво и да сваки предмет може да се научи, тј. да сваки испит може да се положи уз мање или више напора, али да искуство и знање које се стиче након студија вреди много више. Будућим колегама бих поручила да добро размисле како виде себе у будућности и уколико је то нека област инжењерства, машинства или менаџмента, са Машинским факултетом неће погрешити.
Анђела Милутиновић: Саветовала бих им да своје време испуне оним што их занима и у чему виде свој потенцијал који могу да граде. Ништа неће доћи само од себе, већ сами морамо стварамо.
Наталија Павловић: Само напред!
Тијана Коцић: Све је могуће постићи и испунити у оквиру факултетских обавеза, док год смо упорни, редовни, организовани и посвећени истом, али се занимања и оно што нас забавља са стране, ван факултета не сме запоставити, јер нам управо то даје мотивацију за бољи успех.